Četvrtak, Oktobar 30, 2008
... "G" kao GEA ...
Bio je dan kao i svaki drugi. Bar naizgled. Polivači su žustro vukli impregnirana creva, napeta od pritiska vode. Zauzeti pranjem ulica od ostataka noćnog života, nisu primećivali da sunce kao da nešto sporije izlazi. Kao da mu se umornom još ne ustaje iz kreveta. Od jakog šištanja vode iz mlaznica nisu primetili ni odsustvo jutarnje ptičje pesme...
Džemail se zakašlja.
„Draganče, al’ sam se, bre, umorio... više nego obično...“ – viknu.
Dragan, crven u licu i odjednom okupan od znoja, pogleda Džemaila. Ovaj je ličio na alpinistu koji se našao na vrhu Himalaja bez boce s kiseonikom.
...
Na suprotnoj strani zemaljske kugle Stiven je izlazio iz zgrade svoje, od sutra bivše, firme. Iako je ostao do kasnih sati, bio je zadovoljan što je svu papirologiju uspeo da završi. Nema više nadmenog šefa. Nema više dosadne kancelarije. Moraće malo da se pomuči da vrati kredit, koji je uzeo od banke za pokretanje privatnog biznisa, ali trenutno ga to nije previše brinulo. Od sutra je privatnik, svoj gazda, to je jedino bilo važno u ovom momentu. Zakoračivši na pločnik osetio je neverovatnu lakoću. Kao da mu cipele jedva dodiruju tlo.
„Ja sam srećan čovek...“ – pomisli.
Iznenada se sapleo o neku izbočinu... ali nije pao...
...
„Pa dobro, madre de Dios, gde su ti kitovi?!...“ – urlao je kapetan Gonzales.
Kitolovac se sporo teturao pljuskajući vodu levo i desno. Bez ulova.
„Kapetane, kao da su svi odišli duboko... mislim, u dubinu... sonar je pokazivao... „
„Nemoj da lupaš! Kitovi nisu ribe! Oni su sisari i moraju da izađu na površinu da dišu!“ – besneo je Gonzales, lupajući pesnicom o komandnu tablu. – „...šta se ovo, pobogu, dešava?!“
„...znam... znam, ali...“ – mornar je bespomoćno zurio u ekran.
Buljili su u ekran sonara, koji je jasno pokazivao ogromno jato kitova duboko, duboko pod njima i niko nije primetio koliko se gaz dramatično smanjio... Kao da je brod postao desetak tona lakši...
...
Inuk je zabezeknuto gledao u zidove svog igloa niz koje se slivala voda. Istrčao je napolje čvrsto stežući harpun u rukama. Teško dišući, gredao je kako poznati predeo lagano nestaje. Led se ubrzano topio. Nešto strašno se dešavalo, a on nije znao šta. Iznenada, iza snežne dine iskoči ogromni beli medved i ričući protrča pored njega. Inuka nije ni pogledao. Bežao je od nečega. Inuk začuđeno pogleda u tragove medveđih šapa u snegu. Bili su mnogo plići nego što bi trebalo...
...
Motor kamiona za pranje ulica se ugasi. Ilija besno udari po volanu i s teškom mukom se izvuče iz kabine. Nije ni primetio kako je lagano doskočio na asfalt, bez savijanja kolena. Pumpa je ćutala, ali voda je ipak šikljala svom snagom iz creva, kao da je cisterna pod pritiskom. Džemail pusti crevo i odskoči uplašeno desetak metara unazad... Draganče se svom snagom trudio da obuzda svoj šmrk, ali nije imao oslonca pod nogama... nije dovoljno brzo otpustio stisak i pomahnitalo crevo ga odbaci na fasadu obližnje zgrade... mlaznice su nekontrolisano mlatile okolo, dok je cisterna škripala, preteći da eksplodira... Ilija poskoči od iznenađenja i nađe se desetak metara visoko u vazduhu...
...
„...what, the fuck!...“ – Stiven iznenađeno opsova, zaletevši se unapred ispruženih ruku. Još više se začudio kad nije pao na trotoar. Zalebdeo je prema raskrsnici, dok su ga pratili papiri koji su se razleteli iz njegove aktovke...
„...kao jebeni Supermen!...“ – gledao je ispod sebe. – „...ali, ali, ništa nisam pio!!... gubim pamet!... jeste, poludeo sam!... ili sanjam!... da. da, sanjam!...“
Zgranuto je gledao kako se ispred njega, otprilike u visini prvog sprata, dva automobila sporo sudaraju... skoro kao da igraju nekakav grotesktni valcer... Tresnuo je glavom u obližnju reklamu iznad kineskog restorana. Jako ga zabole.
„...uh!!... budan sam!... onda sam definitivno poludeo... ili se nešto užasno, strašno užasno dešava...“ – pomešanih osećanja gledao je u raštrkane ljude, automobile... kako lebde okolo i lagano se uzdižu uvis, kao da su u nekom vasionskom brodu, u bestežinskom stanju, a ne na zemlji... – „...šta je sa GRAVITACIJOM???...“
...
Berger, mašinista, utrča na komandni most urlajući.
„...kapetane, kapetane, letimo... mi ne plovimo, mi LETIMO!!!...“
Njih trojica istrčaše napolje. Sva posada je nagnuta preko palube gledala negde dole. Svi su uglas vikali i mlatarali rukama. Kapetan pogleda ka površini mora i vide da su na nekih pedesetak metara iznad vode. Ništa nije shvatao. Zatečen, samo je stajao ukočeno i zurio ispred sebe. A onda počeše jedan po jedan da se odvajaju od broda i lebde svak za sebe. Samo je Berger nekako uspeo da se svojim kaišem od pantalona brzo priveže za ogradu. Ostao je da onako pun užasa i vezan leluja i mlati nogama...
Gonzales se nirno uzdizao. Glava mu je odjednom bila potpuno ispražnjena od bilo kakvih misli. Bio je svestan da se bliži kraju, ali nije doživeo da mu se „ceo život odmota kao film u glavi“, niti se molio Bogu ili bilo kome drugom, niti se u mislima opraštao od porodice. Osećao se kao čovek koji se već vratom naslonio na panj giljotine i jedino je ostalo da čeka da dželat otkači sečivo...
...
Začu se jezivo, upozoravajuće krckanje i Inuk poskoči od iznenađenja. Led pod njim puče ali Inuk ne upade u ledenu vodu, nego polete na gore. Nanišani u belinu ispod sebe i hitnu harpun svom snagom. A onda poče da se histerično smeje. Urlao je i smejao se a odjeka nije bilo...
...
Džemail je gledao u Iliju kako lebdi na pedesetak metara od njega.
„...ciglu mu cigansku, ovako li izgleda smak sveta?... biće jednom propas’ sveta, znao sam ja odavno... pričam ja, al’ nema ko da sluša!...“ – pogled mu je brzo leteo okolo hvatajući sve veći broj ljudi u vazduhu. – „...Ilijaa!...“ – zaurla – „...sam ti rek’o da će bude propas’ sveta, a?...“
„...hehehe, Džemaile, vidiš da ne lete samo Cigani u nebo... svi letimo u nebo!... Odosmo, moj Džemaile, svi u pizdu materinu!!...“ – nije ni primetio da se leđima opasno približava kablovima dalekovoda. Nogama zakači jedan kabl, drugi mu se lelujajući približi vratu. Džemail viknu da ga upozori, ali munja već sevnu...
...
Stiven nikad do sad nije razmišljao o kišnim šumama, o zaštiti kitova i foka, o globalnom zagrevanju... odjednom mu sve to nagrnu u misli. Pokušavao je da shvati šta se i zbog čega dešava. Primetio je da je sunce zašlo za horizont, ali nikako da se skroz smrači!
„...kao da je Sunce stalo... ne, Zemlja je stala... JEBEMTI, PLANETA JE PRESTALA DA SE VRTI!“ – zaurla – „...fuck!fuck!fuck!...“ – bio je besan, jarosno besan, ali nije znao na koga... da li da se ljuti na planetu ili na nešto drugo... nekog drugog... da!... nekog drugog!
„...kreteni!... idioti!... budalebudalebudalee!!... nije im dosta što truju planetu dimovima i gasovima! Nije im dosta što posekoše sve što proizvodi kiseonik! Jebale ih pare! Nije im dosta što su istrebili ko zna koliko životinjskih vrsta! Toliko toga ima na planeti da se čuva i istražuje, a oni istražuju jačine novih bombi, nova oružja!...“ – urlao je ne obazirući se na okolinu. Uostalom, niko nije obraćao pažnju na njegovo urlanje. Vazduh je bio ispunjen kakofonijom urlika, histeričnog smeha, jaukanja, preklinjanja i prokljinjanja... Neki su se tiho molili, svako svome Bogu, drugi dozivali voljene... Čulo se zavijanje pasa i mačaka... vazduh su parali krici životinja iz obližnjeg zoološkog vrta... samo se ptice nisu čule... nigde nije bilo ptica...
...
Do malopre kristalno čisto i bez oblačka, nebo je odjednom počelo da dobija neku sivkastu nijansu. Gonzales je ukočeno gledao u voljeno more. Njegova dugogodišnja ljubav je ostajala negde dole, daleko, sve dalje...Počela je da ga razdire bol u grudima. Odjednom se osećao kao odbačeni ljubavnik. Još gore, nije odbačen zbog drugog. Protiv drugog bi mogao da se bori. Odbačen je jer njegovoj ljubavnici više nije stalo! Ni do njega, ni do ikog drugog. A onda, voda je zbog smanjenog pritiska počela da ključa. Gusti pramenovi magle su izbijali iz mora. Gonzales je zaprepašćeno gledao kako se njegovo more, njegova ljubavnica, presvlači u belo. Prekrivši svu vodu dokle je oko dosezalo, magla je krenula u nezaustavljivo osvajanje kopna. Ubrzo, planeta je počela da liči na gigantsku snežnu grudvu...
...
Inuk se sada mirno osmehivao. Gledao je gore, prema nebu. Smatrao je da je već mrtav, iako je pod prstima osećao fizički dodir svoje jakne, svojih čizama. Pokušao je da pogodi prema kojoj se zvezdi kreće. Tamo negde ga čekaju roditelji. Radovao se bliskom susretu s njihovim nasmejanim licima. Ali, još više se radovao što će opet da zagrli ženu i sina koje je lavina odnela prošle godine. Nasmešen, nije obraćao pažnju na sve hladniji i ređi vazduh... Radostan, pružio je ruke ka nebu...
...
Grad je izgledao tako sitan, tamo dole.
„...he, ulice odavde uopšte ne izgledaju prljavo!...“ – odjednom je počeo da primećuje zakrivljenost horizonta. – „...stvarno je okrugla, mamu joj njenu...“ – setio se neke emisije na televiziji o padobrancima. – „...uf, bre, pa ja sam već preš’o deset kilometra... popeo sam se višlje nego onaj Monteverest... ih, što nemam gde da zabodem neku zastavicu...“ – nasmeja se Džemail. – „...e, jebiga brate, izgleda će završavam ovu predstavu... al’ ako... nije mi žao... oženio sam sina... dobio unuci... svašta sam živeo... i sa Džeja sam pio u kafanu... samo mi žao što onu Silvanu, kod Soću u kafanu, ne uvati’ za dupe!... ona mi se namešta, samo vrcka s one krigle i flaše... a ja jedem govna... oću da budem gospodin, da ne kaže: gle ga seljak, odma se ’vata...“ – sve teže je disao...
...
„...bomba!... sigurno je bomba!... tajno su isprobavali koliko jako može da eksplodira... mora da je najjača do sad... nisu smeli da je probaju nigde na moru, pa su išli pod zemlju... e, sad, komšija Piter radi u kamenolomu i kaže da svaka stena ima svoju tačku u koju ne moraš da udariš suviše jako pijukom a ona se raspadne u parčiće... sigurno su i ove budale slučajno pogodile Zemljinu slabu tačku... pa je krenula lančana reakcija ka jezgru... pa... i?... šta sad?...“ – misli su počele zbrkano i bez reda da mu lete kroz glavu. – „...ih, propustiću čas španskog... i nisam bio u onom novom restoranu, šta li imaju na meniju... su imali, su IMALI, ne - imaju... i nisam do kraja pročitao onu knjigu... kako se zvaše?... Leopard?... Leopard, mrak... ne... lov?...ko beše to napisao?... Sem?... ne... Smit... Vilbur Smit... zašto ne mogu da se sećam svega?... zašto ne mogu da se koncentrišem?... hip... hipoks... da, Džejms je pričao o tome... to osećaju piloti kad ostanu bez vazduha... taj, hipoks-šta-li-je... ne mogu...“ – suze su krenule naglo. Ali nisu išle niz obraze. Jednostavno su punile prostor oko čiju. Bolelo ga je u grudima. Strašno je bolelo.
...
Džemail se zakašlja. Kao da je imao nešto u grlu. Pokušavao je da udahne... bezuspešno...
...
Stivenu se učini da kroz zid od suza vidi neko varničenje. Udahnu još par puta i umiri se. Ukočene oči su zurile u zakrivljeni beli horizont. Odjednom, bljesnuo je najlepši izlazak sunca koje je ljudsko oko ikad videlo.
...nešto zatutnja... Veličanstvena eksplozija planete nije imala očevidaca...
...
...
...
dodatak
...
(dodatak)
...
...Džemail skoči iz kreveta. Nešto je puklo napolju, auspuh, šta li... Unezvereno je pokušavao da strgne pocepanu jastučnicu s glave. Psujući, iskašljavao je perje. Nije mu bilo jasno kako je uspeo da pocepa jastuk, zarije glavu u perje i skoro da se uguši!... Poče da se priseća sna... u momentu je bio okupan hladnim znojem... poče da se trese... zatim sede na krevet, udahnu par puta duboko i umiri se. Uhvati se čvrsto za krevet, kao da proveri njegovu stabilnost. Iznenada, seti se još nečeg iz sna...
„...Silvana!... platićeš mi za ovo večeras!!...“
...